НЕСАГЛЕДИВИ ПРОСТОРИ  ДЕТИЊСТВА

Погледајте! Већина људи одлаже своје детињство као какав стари шешир. Они га заборављају као телефонски број који више не вреди, записао је познати немачки писац Ерих Кестнер. У ту већину сигурно не спада Пламенка Ђого Вулић, која призива детињство и младост не само као најраскошнији период живота него и као инспирацију за своје стваралаштво. Њена књига кратких прича Небо из мог видокруга представља избор слика и доживљаја, урезаних у сећање које никада не може да избледи. Кроз одшкринута врата детињства и младости пролазе многи ликови, а ауторка са њима испреда незаборавне приче о реалном животу и оном о коме се тада најслађе сања, на шта упућује и наслов књиге. У њеном видокругу су живописни предели, градић у коме је живела и људи са својим манама и врлинама, али и небо са звездама које нигде нису тако трепераве и сјајне.То звездано небо ка коме уздиже свој поглед симбол је духовне чистоте, узвишености и божанске заштите. За младе, неискусне и маштовите, небо има и друго значење: иза његове дубине постоји бескрај, просторни еквивалент за духовну снагу, ширину, узлетање и трагање за својом звездом среће и идеала. Ауторка се са овоземаљских каменитих и тврдих стаза, које су јој драге јер су завичајне, успиње у астралне висине где доживљава унутрашњи мир и озарење. Преплитање обичних и свакодневних доживљаја са сновима о другачијем, далеком и бољем свету даје снагу и смисао свакој причи.

Није лако писати кратке приче. Оне су настале пре романа и да би привукле пажњу читалаца треба да испуне одређене захтеве. Пре свега њихов стваралац мора да има књижевног дара и да у композицију приче уграђује неки значајан догађај из живота једне личности или једног периода. Наративни састав, везан за одређени тренутак, обухвата само карактеристичне црте лица и збивања.

Пламенка Ђого Вулић поседује надареност прозаисте и тако успева да исприча доживљаје из свог живота. Њено дело је углавном аутобиографско, а оне приче које су написане у трећем лицу уклапају се у ауторкино казивање о себи и употпуњују слике амбијента и менталитета људи о којима пише. Да би се истакле теме које се јављају у овој књизи, могло би се почети од пасуса у дивној причи Погрешна љубав:

У том месташцу, сасвим близу мора, ни зиме нису биле зиме. Потврду зиме, упркос благој клими, давала је река која би с јесени увек набујала и тако би се променила да је највише личила на бајковиту слику тајанственог преображења неког нежног младица у какву горопад. Нико не би веровао, ко би је први пут видео у тим зимским месецима, да та река уопште може бити кротка, каква је заиста била за летњих месеци.

Поред изванредне дескрипције, овде се наслућују мотиви прича: река и њен преображај (симболично и преображај људи у даљем току радње), реалност коју доноси промена тока реке и времена, бајковитост... Драж причама даје управо смена стварности и бајковитости. То је још једна потврда оног што је назначено и у наслову књиге: ограниченост видокруга и неограниченост свемира. Пламенка живи у бајци, како то читамо у једној од прича, али само као лик који чини добра дела, као што то ради Деда Мраз, за кога мисли да дели поклоне какве деца желе. Као девојчица претварала се у хероја бајки, показивала храброст не само да спаси себе него и друге, слабије. То је најбољи пример како поистовећивање са ликовима из бајки и Пламенкиних прича васпитно утиче на децу.

Ретроспективно казивање о детињству и младости често је наглашено глаголом сећати се. У једној причи записано је: Слике сећања на то искуство отвориле су несагледиви простор мог испитивања кроз цео живот – зашто људи немају довољно љубави ни за себе ни за друге. Стигосмо до кључне речи – љубав. Љубав према најближима, пријатељима, школским друговима, према завичају и граду детињства и младости, према свим добронамерним људима. Ту је и прва љубав стидљивог девојчурка у основној школи и девојке гимназијалке када јој учење престаје бити једино стање и када више на изјаве љубави не одговара: Немој ме насмејавати (наслов истоимене приче). Попут фотографија, тако су ови доживљаји детиње и младалачке љубави смештене у албум успомена које ће се временом све више обогаћивати и прелиставати.

У детињству, том хармонично уређеном свету, свако је опијен животом. Ни несташлуци, ни бриге, ни неиспуњене жеље не могу се одвојити од оног вреднијег што ће доћи, а то су тренуци радости за које је потребно разумевање одраслих и искуснијих. Колико драгости има када се на поклон добије играчка; колико је несебичности када се с другим подели оно што припада појединцу; колико разумевања према онима који су друге вероисповести! Све су то примери на којима старији треба да уче. Грубост и пакост чешће показују одрасли него деца. У занимљивој причи Мајске трешње надмудрен је тврдица који је искористио вредну и послушну децу, спремну да својим трудом зараде који динар. Наративно казивање у овој причи изузетно је обогаћено дескрипцијом (гране крошњи окићене тамноцрвеним трешњама и децом, жељном сочних плодова). Насупрот ведрим и безазленим лицима деце приказан је портрет тврдице: намћор, гневан, избуљених очију из којих севају варнице. Са неколико контрастних речи даје се психологија човека који се усудио да обмане наивну децу.

Научила сам да живот има много дана и да сваки дан има свој сан, забележила је Пламенка. А снови личе на своје сневаче. Они најлепши, дечји и младалачки снови, који човека прате док будан хода светом, откривају и другу страну живота и приморавају нас да размишљамо о многим тајнама, о вери, моралу, смрти... Вредност ових прича је у томе што се на живот не гледа само очима детета (мада би било боље да се сачува њихово виђење и светлост) него и одраслох који имају више искуства и знања, а каткад нису у стању да одговоре на питања која им се постављају. Како одговорити на питање: Зар је могуће, да човека сад има, а одмах затим нема? У причи Живот, у којој доминира црна боја, слика се неминовни одлазак вољеног бића, а питање и даље крије тајну и једино се констатује да све има свој почетак и крај, да свако, ко се роди, тај и умре, како је девојчици објаснила бака. Или, снажан стуб светлости на мору, чији је сјај и топлина никада нису напустили, осветљавају стазу којом треба да се успењем у вечни мир. Све то указује да је ауторка веома сензибилна и да оно према чему би многи били равнодушни оставља трагове у њеној души и наводи је да целог живота одгонета недокучиве тајне, јер тражити унапред значи изгубити сада. А почетак радозналости и удубљивање у открића започиње у детињству. 

У приповедању су заступљени сви облици изражавања. У наративно казивање изванредно је укомпоновано описивање, којим најчешће почињу приче. То је сасвим разумљиво када се узму у обзир лепота Пламенкиног завичаја и љубав према њему. Она снажно доживљава сунчана јутра, звездане ноћи, мирис годишњих доба, хук реке, шум мора... Поред пејзажа, и портрети јунака ових прича су такође верни и упечатљиви. Све то је оквир за разне доживљаје, усхићења и друга расположења. Лирска обојеност прича подсећа на пејзажне песме, у којима има различитих стилских фигура, чиме ауторка потврђује вредност свог талента, који је већ потврђен њеним књигама поезије. Приче нису презасићене дијалозима, а тамо где их има, они су природни, непосредни, добро вођени и усмерени ка даљем развијању радње. Понеки унутрашњи монолог открива ток свести и преживљавање личности о којој је реч. Ти елементи обогаћују стилски израз, саржај, мотиве и идеје књиге.

Препознајемо лик ауторке ових прича? На то се може потврдно одговорити пошто нам Пламенка отворено и непосредно говори, дајући у кратким цртицама напомене о себи, породици, окружењу и доживљају првих година свога детињства, одрастања и младости. Овакве приче може написати једино особа у чијем је срцу непресушан извор љубави:
Данас ми се јави жал кад наиђем на недобронамерне, на завидне. Искрено им пожелим љубав у срцу.

Време пролази и доноси многе промене и погледе на свет у коме живимо. Једино деца остају иста: имају своје царство чија су врата отворена за добронамерне и племените људе, за оне који у себи носе ведро и сунчано небо, како би човечанство постало сигурније и боље место за живот, онакво како га виде јунаци ових прича. Нестаће тада страха и брига, па ће бити баш  како жели и поручује Пламенка Ђого Вулић – да безбрижност буде као бесконачан слап среће који никад неће пресушити.

Ненад Радош, професор и књижевник

**********************************

О писању ауторке Пламенке Ђого Вулић рекли су:

Ауторка се са овоземаљских каменитих и тврдих стаза, које су јој драге јер су завичајне, успиње у астралне висине где доживљава унутрашњи мир и озарење. ...Поред изванредне дескрипције, овде се наслућују мотиви прича: река и њен
преображај (симболично и преображај људи у даљем току радње), реалност коју доноси промена тока реке и времена, бајковитост... Кроз отшкринута врата детињства и младости пролазе многи ликови, а ауторка са њима испреда незаборавне приче... Време пролази и доноси многе промене и погледе на свет у коме живимо. Једино деца остају иста: имају своје царство чија су врата отворена за добронамерне и племените људе, за оне који у себи носе ведро и сунчано небо, како би човечанство постало сигурније и боље место за живот, онако како га виде јунаци ових прича. Нестаће тада страха и брига, па ће бити баш како жели и поручује Пламенка Ђого Вулић – да безбрижност буде као бесконачан слап среће који никад неће пресушити.

О збирци кратких прича Небо из мог видокруга,
Ненад Радош, професор и књижевник

Огрлица од сећања је збирно име за дар од Бога и природе који је аутору дат, а и за осећање душе која је дуго у себи чувала тајну песника. Свака песма у овом циклусу је једна слика и једна дивна мелодија. Снажне боје среће и суптилни,
нежни звуци сете нам једноставно и лако милују чула док пловимо том тихом реком сећања.

О збирци песама Огрлица од од сећања,
Неђо Ћићо Стојановић, књижевник

Нема малих ствари, све је велико када је обасјано светлошћу Љубави. Поезија наше песникиње Пламенке нам открива лепоту и радост постојања, сведочи о важности сваке изговорене речи и подстиче нас да поштујемо светињу речи и
самога живота.Ту је, запитана, налазила одговоре о трајању, пролазности, почетку, љубави, жубору потока, мирису трава, поју птица... За песникињу која срцем види и осећањима добрим живи и ствара, нема мале и безначајне теме.

О збирци песама Гласно ћутање,
Јереј Далибор Стојадиновић

Експресивне су то, складне пјесме, ослобођене пежоративне симболичности, концизне у изражавајности. Поезија Пламенке Ђого Вулић је природна, у складу са прирпдом, извире из природе и понире у природу... Пјесме посједују изузетан мелодитет са нотним кодом лиричности, акордима одсвираним нутрином душја.

О збирци песама Капљице светлости,
Мајо Даниловић, књижевник