КОЊ ЗА ЈАХАЊЕ И МАГАРАЦ ДА ТЕГЛИ ТОВАР

У овом роману поставља се питање људске ограничености која је проузрокована тврдокорношћу и тврдоглавошћу, које за собом отварају низ других питања. Главни ликови овог романа су ковачи, Роми, који својим унутрашњим монолизима и врцавим дијалозима подсећају на универзалност људских судбина па се јасно намеће закључак да смо сви налик једни на друге и да је свако на известан начин ковач своје среће, а ова проза симболима жели да подсети на важне знакове које смо изгубили на путу промена које се пребрзо дешавају у савременом свету.

При самом почетку пред читаоцем је прича налик на басну (шта би било да је ковач нека животиња ‒ магарац или коњ?) и компарацијом се постиже закључак да има доста сличности између људи и животиња ‒ сви носимо своје терете, само што би се очекивало да људи имају виши степен разумевања, посебно у тешким моментима, кризним временима и наглим променама, јер морамо водити рачуна о душама, а како се оне доживљавају и третирају у савремом свету, приказано је у дијалозима два Рома, ковача, у овом роману:
‒ А има ли та твоја душа смираја макар кад  легне? Можеш ли са њом као са човеком да се поразговараш? Како јој је? Шта ради? Шта очекује од тебе? Је ли јој хладно? Зашто мораш са њом, као са женом, свако вече и око сваке ситнице да се свађаш?
‒ Еи-х-х! Кад ῾оће, нико ме боље од ње не разуме. Али кад неће, она баш неће...
‒ Онда седи на дупе и одмори се као човек. Седи, док не одлучиш шта ћеш даље...

На хумористичан начин је исказано оно најважније ‒ унутрашњи мир, који је нарушен неразумевањем новотарија и сталних промена које наилазе, због којих се сударају два света ‒ стари и нови ‒ у оквиру којих су сви представљени као марионете, глумци на позорници живота, а идеје као нејасне, мутне представе, симболи неког прохујалог времена. Тако су и Европа прво цигарете које су давно потрошене, попушене, којих више нема, а потом је кафана у коју не може свако ући и у којој бољу прођу имају манипуланти и преваранти попут савременог трговца Симе. Пред сâм, веома жељени улазак у кафану Европа доћи ће до судара тог старог и новог света, преко мотива вашара, који је веома значајан у романима Мирољуба Миловановића:
Сима се загледао у зграду на крају улице. Њих двојица му нису били важни. Још су били присутни и то је довољно. А улица је бректала и хуктала. Као да су из дубине поноћи упали у сред поднева. Нашли се у улици препуној људи и продавница, шарене робе и жамора. Скоро као на вашару. Једва су се пробили кроз метеж. Мало лактовима, више обилазећи,  зауставили се насупрот Европе. Сима је коначно погледао у њих. Другачије него раније и као да му је лакнуло што су ту. Преко пута је сијало и бљештало. Они су најпре зинули од чуда, онда им се смркло. Од трепћућих  лампиона им засузиле очи, због врпци и украса су зверали лево-десно. Ливрејисаном момку на улазу се нису могли начудити. Простор је изгледао потпуно нов. Упарађен за специјалну прилику. На моменте је деловао нападно, на моменте складно и умерено.

Након тешке спознаје на самом вашару да су њихова роба и производи превазиђени, ковачи увиђају да је и у том новом свету доста тога вашарског, али да је тај нови начин заправо вашар таштине ‒ прекомеран лажни сјај који има своје тајне, али не и велике вредности, које је нужно спознати и уградити у тај савремени свет, што управо и потврђује овај роман, који је једна веома развијена басна, дугачка парабола која потврђује да велике разлике не постоје. А каква би ово па и савремена, проширена басна била, да нема наравоученије (поуку)? Свакако да је има ‒ крије се у последњим репликама овог романа:
‒ А верујеш ли да ће вам једном стварно бити боље?
‒ За боље још не знам, а горе од овога не може...

Које потврђују ограничења која сами себи постављамо, а која нам сметају. Остали одговори се крију између редова ове прозе, зато читајте и анализирајте.

Марина Ђенадић