ХИРОШИМА НА БАЛКАНУ

Разноврсна, и тематски и обликовно, збирка песама Светлане Јанковић Митић, одаје аутора који тежи високим етичким идеалима и критички посматра свет око себе, појаве у њему у историјским околностима као и њихов утицај на човека овог време на. Под песничку лупу она ставља личности, места и појаве у дугом временском низу те исписује један лирски летопис пун притајене завичајне туге, достојанственог бола, јетког и лаког хумора и тихе сете спрам пролазности људских осећаја и самог живота.

Достојанство се брани љубављу, срџбом и смехом

Разноврсна, и тематски и обликовно, збирка песама Светлане Јанковић Митић, одаје аутора који тежи високим етичким идеалима и критички посматра свет око себе, појаве у њему у историјским околностима као и њихов утицај на човека овог времена. Под песничку лупу она ставља личности, места и појаве у дугом временском низу те исписује један лирски летопис пун притајене завичајне туге, достојанственог бола, јетког и лаког хумора и тихе сете спрам пролазности људских осећаја и самог живота. Но, лепота доживљаја бујне младости пуне страсти и чедности исказана је у антологијској песми Нуђење, у којој је тако очигледан утицај најлепше српске лирике, као и песма Клетва.

Нуђење
Нуде се распукле усне
беспосленом ветру.
и камен би у жудњу претвориле...

Нуде се расцветали прсти
замишљеној облини тела.
Процветале би и падине неба...

Нуди се ломност тела
гладници што шени у твом оку.
Птице би у глас запевале...

Љубављу надахнута поетеса пева о том чудесном осећању које је њен темељ и њено упориште, храбрена блискошћу од раног детињства у завичајном дому у Призрену који је, након свега што се тамо десило крајем двадесетог столећа, постао њена нова и непролазна туга (Мој завичај су отели, Ламент Призрену). Лично и национално су лепо испреплетени у њеним песама и њен поглед се преноси са породичног гнезда на небо изнад њеног града, који је био поприште крвавих насртаја албанских терориста удружених са НАТО снагама, чије последице су несaгледиве по српски живаљ и о чему потанко пева. Именујући кривце, она, као и многи савремени песници, сведочи страшну истину да је над српским народом у целини извршен геноцид, разобличавајући хипокризију западних земаља које су у томе учествовале. Посебно се осврће на цинизам и омаловажавање српске духовности и традиције, јер су ту терористичку интервенцију која је сејала смрт назвали Милосрдним анђелом. Насупрот томе, поетеса указује на српског Белог анђела којег је баш Запад послао у свемир као симбол мира, но нажалост, ово доба је далеко од духовности, истине, хуманости и правде, упозорава поетеса (Белом Анђелу Милешевском). Али, она проналази светле примере за те вечне идеале и непролазне вредности, пева о почившем патријарху Павлу који је земљом ходао као отеловљени светац. Његов светли лик инспирише и подстиче да следимо такве примере и да не заборавимо да се такви људи ретко рађају и да енергија њиховог духа живи и покреће на веру и непоколебљивост у одбрани достојанства, дома и рода. Уметност нема за сврху неку апстрактну лепоту засновану на законима разума, дакле геометрије. Она је, напротив, у својој битности религија, и као и она, тежи да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. Надстварност се не да појмити, али се да осетити, говорио је Момчило Настасијевић. Стога се, у настојању да се узвиси над суровошћу реалности, поетеса с правом окреће хумору да њиме почесто добро оплете оне који су се полакомили за материјалним и пролазним. И сатира је ту да кроз њу маркира крупне мане савременог човека и друштвено неприхватљиве појаве (Благо нама, У спомен на Радоја Домановића, Салонске патриоте).

Светлана Јанковић Митић се поиграва и повремено окреће игри речима, јер у човеку је вечно живо дете које жели да се игра како би потврдило исконску слободу која је у реалним животним недаћама скоро недохватан идеал (Ухватио си ме на фору, мангупе!).

Игра је темељ човекове слободе, основа самог човека, једина потврда његове човечности која је само то док игра траје. Путем ње доспева се до разумевања оног што је још теже: до схватања уметности живота. (М. Узелац)
У том смислу поетеса чак и љубав, то најдубље осећање, излаже хуморном виђењу свесна да се годинама њен интензитет мења, али суштина остаје иста. Но, једно дубоко осећање љубави према свему лепом и драгоценом провејава из целе збирке која није сасвим естетски уједначена, али се у појединим песмама досеже висок ниво уметничке остварености изабраних идеја којима се слави духовност, хуманизам, патриотизам и право човека на слободу и посебност.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић