banner
kreativni tim izdanja projekti promocije info kontakt
     
  Zbornik savremene ljubavne poezije  
     
 

Recenzija

Igra ili istina Violete Aleksić?

Ove kratke prozne tvorevine Violete Aleksić objedinjene pod uslovnim zajedničkim nazivom „priče“ pokazuju zamah i širinu njenog talenta. Iako je autorka do sada objavila nekoliko odličnih zbirki poezije i roman U tvojim godinama, izgleda da joj žanr „priče“ najviše odgovara.

Ona pripoveda lako, jednostavnim stilom, što je potvrdila i realizacija različitih podvrsta ovog žanra. U ovoj zbirci čitalac će naići i ta crticu – kratku priču, koja je jedan od najmodernijih i najaktuelnijih žanrova u svetu, kakva je duhovita Violetina crtica Akcija „smajli“. Osim crtica, čitalac će uživati i u maestralnim novelama, u kojima se konflikt komično razrešava, poput one  Dan kada se „bre” vratilo kući. I, naravno, kako to dolikuje pravim velikim pripovedačima, tu su i razvijene pripovetke, poput onih Stankovićevih, koje predstavljaju bisere naše književnosti, kakva je i Violetina E, bre, čovek, koja je pisana dijalektom govora sa juga Srbije sa sitnim primesama romskog govora. Pored doprinosa književnosti na dijalektu i slike leksike i strukture tog govora, ova pripovetka je inovativna i sa stanovišta forme – reč je o redukovanom skazu, koji je koristio i Dragoslav Mihailović, samo što dijaloške replike Violetinih junaka su psihološki produbljenije, čineći korak napred u razvoju psihološke pripovetke, koja je u našoj književnosti prisutna i razvija se već gotovo dva veka.

Jednostavan, kolokvijalan jezik, ponekad i žargon ovih pripovedaka, lako može da zavara površnog čitaoca. On je samo deo karakterizacije i motivacije ove višeslojne proze. Naizgled slučajno, poigravajući se sa kolektivno nesvesnim – pripovetka pisana na osnovu narodnog verovanja, legende, iz okoline Levča –  Ukleta kuća kraj jezera je modernistički nadograđena. Jeziv prizor – usamljena kuća kraj jezera, proricanje zle kobi na samom početku su samo maestralni delovi „igre” i „poigravanja” sa čitalačkim očekivanjima. To je ta iluzija pripovedanja i „pričanja” u koju je čitalac genijalno uvučen kada elementi epiloga ne mogu da se predvide, pojedine sekvence mogu samo da se naslute, a napetost raste, ukrašena velom mistike, te se epilogom postižu delovi katarze, a čitalac ostaje prvo zatečen pa kasnije biva rasterećen, kao da je učestvovao u nekoj zanimljivoj igri, a sada traži poentu i istinu.

Sličan efekat prevarenog čitaočevog očekivanja maestralno je izveden u pripoveci Prvi čas, obrađujući na sasvim nov način motiv sukoba generacija – i predstavniku jedne i predstavniku druge generacije je mnogo toga nepoznato, što predstavlja vrlo domišljatu igru iz koje će učiti i jedan i dugi – a istina… Istina je negde tamo – na čitaocu je da o njoj prosudi.

Ovo filozofsko pitanje je i činilac jedne Violetine pripovetke – Prirodni ciklus:
Igra ili istina u prirodnom procesu. Biti na grani ili u gnezdu?! Koliko duše ima u svemu tome?

Nije li ovo odgonetanje suštine postojanja? Do čega se dolazi čitajući ovu zbirku?

Suština se krije i u simbolima, kakvi su dva šešira u noveli Kod dva šešira.

A čemu sve to služi, najbolji odgovor je dao Ivo Andrić u besedi O priči i pričanju:
…Svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.

Sličnu pouku i poruku u sebi sadrži i sa sobom nosi i ova Violetina proza, a izražena je i u sledećim Andrićevim rečima:
Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Svoj celokupan identitet Violeta Aleksić dostojanstveno nosi, jednako kao i svoj, ovom zbirkom priča, žanrovski zaokružen književni opus, pri čemu je, i pre i posle svega, veliki čovek.

Sublimaciju poetičkih, a na izvestan način i životnih tendencija, koje su začete još u njenoj poeziji, a razvijale se i u romanu i ovim pripovetkama, svedoče i ovi redovi:
Negde u mojoj pesmi sakrila sam tuđe mirise koje sam hrabro prisvojila u noći okruglog meseca, jer i nije moglo drugačije. Život je čudan momak, nema rasprave sa njim, pogotovu ako se hrabrost odrobija i u tvojim, mojim godinama, shvati se da nema velikog uticaja logika trenutka. Nisi ti meni bilo ko, zar ne? I isto znači na svim jezicima... (pripovetka Trenutak)

A šta je igra, a šta istina, prosudite sami.

Marina Đenadić
 
     
     
  nazad  
     
  Copyright KREATIVNA RADIONICA BALKAN 2014 ©. All rights reserved